Slobodan Šukić, radnik "Novog doma": Direktor mi je ugrozio zdravlje

Slobodan Šukić (45), zaposlen u JP "Novi dom" u Vranju, donedavno na poziciji inkasanta, kaže za portal Koalicija za transparentnost juga Srbije (KTJS) da mu je direktor ovog preduzeća, Goran Petrović, premeštajem na radno mesto šalterskog službenika "ugrozio zdravlje". Kako je istakao, Petrović zna da on ima problem proširenih vena i da mu sedeći položaj smeta, ali mu je, uprkos tome, promenio radno mesto.

On je istakao da od svojih srednjoškolskih dana ima ovaj zdravstveni problem – nasleđen, kako mu je otac preminuo u 52. godini od izliva krvi u mozak usled nastanka tromba – i da bi njegove vene "uništilo" ako bi bio primoran da "osam sati bude vezan za šalter".

"Stanje mi se pogoršalo. Mogu na poslu da izguram dan ili dva. Ali trećeg ili petog dana može da mi se pojavi upala koja bi prouzrokovala tromb. Noge mi nisu nikad bile ovakve, ne mogu da obujem čarape. Moj pokojni otac je umro tako što mu se otkačio tromb", rekao je Šukić za portal KTJS.

Šukić, koji je u "Novom domu" bezmalo devet godina a kao inkasant duže od četiri, kaže da ne beži od posla i da bi mu, po logici stvari, više odgovaralo da radi kao šalterski službenik, nego da kao inkasant raznosi poštu, i po hladnom i po toplom vremenu.

"Međutim, meni sedeći položaj smeta jer se krv sliva u noge, a ja imam problem od svoje šesnaeste. To sedenje će mi ubiti vene, više puta sam bio na bolovanju. Terapija, pa injekcije, opasno je", zabrinut je Šukić za svoje zdravlje.

Rekao je da razume da neko mora da radi na šalteru, ali je suština u tome da mu dugo sedenje ne prija. Dodao je da bi mu plata bila identična kao ona koju je zarađivao kao inkasant, želeći tako da otkloni potencijalne sumnje da "beži" od šaltera zbog manje zarade.

KTJS: Kakvo je trenutno zdravstveno stanje vaših nogu?

SLOBODAN ŠUKIĆ: Situacija nije sjajna, jer je nakon pregleda koji je obavljen u Službi za transfuziologiju pri Zdravstvenom centru u Vranju, utvrđeno da postoji jaka upala. Od ponedeljka, 15. marta, sam na bolovanju bar desetak dana. Obavezna je i terapija, špricam se dvaput dnevno, a potrebno je i da uradim kolor-dopler krvnih sudova, da se vidi da li postoji neki tromb. Koliko ću biti na bolovanju zavisi od rezultata krvi. Ako je stanje loše, biće gusto. Pre godinu dana primao sam i 30-40 injekcija fraksaparina za mesec dana. Daju se u stomak, sa ciljem da spreče upalu, razrede krv i rašire krvne sudove. Moguće je da mi ih opet prepišu. Posle sam bio konstantno na lekovima.

Iako ste trenutno na bolovanju, da li ste, uzimajući u obzir da vam se pogoršalo stanje vena na nogama, u stanju da radite svoj posao, sa osmočasovnim radnim vremenom i u punom kapacitetu – kao šalterski službenik, ali i, pre toga, kao inkasant?

Ne osećam se nesposobnim da radim svoj posao. Situacija nije katastrofalna, ali može da se pogorša. Ne pravim ja od sebe invalida, ali mislim da me je Petrović sklonio na šalter namenski. Direktor zna da imam problem sa venama; pokazao sam mu na šta liče moje noge, a takođe zna i da sam bio na antikoagulantnoj terapiji. Mislim da me je premestio na drugo radno mesto zato što sam jedini u firmi koji ne ćuti kad vidi neke nepravilnosti i kršenja zakona; niti se plašim njega, niti mu se dodvoravam. Kažem uvek šta mislim i čini mi se da ga to iritira. Ne bežim ni od čega, niti se plašim ikoga. Nikad u životu nikome nisam radio iza leđa. I njemu sam rekao sve što sam imao. I on to zna. Možda je poenta i u tome što mene ne može da kontroliše. On je čovek koji se hrani strahom zaposlenih. Voli da viče na ljude i veoma je glasan u tim situacijama. Nekoliko puta sam bio prisutan kad je vikao na finansijskog direktora, Aleksandru Stojanović.

O kojim nepravilnostima govorite?

Prvo i osnovno: ajde što mene ugrožava, ali – još bitnije po ceo kolektiv – Petrović direktno ugrožava zdravlje svih zaposlenih jer se prvi ne pridržava epidemioloških mera, a treba da bude model ponašanja i primer svima u firmi. Da ironija bude veća, čovek je član lokalnog Kriznog štaba. Valjda nama, radnicima, treba da bude lakše jer, eto, imamo svog predstavnika u ovom telu preko koga bismo mogli da dobijamo sve bitne informacije o virusu, iz prve ruke.

Kako, onda, izgleda realnost, odnosno kako protiču radni dani u vašem preduzeću, u smislu poštovanja mera i prevencije od virusa?

Od kako je počela pandemija, ja sam samoinicijativno stajao pored vrata sa maskom i prskao ljude alkoholom, istovremeno jurivši Petrovića da kupi sve što nam je potrebno od dezinfekcionih sredstava. Suprug Aleksandre Stojanović je bio pozitivan na koronu, pa se privatno lečio u Severnoj Makedoniji. Ona je radila tri dana od trenutka kad joj je suprug bio pozitivan. Mada za nju ne važi izolacija. Takođe, merili smo temperaturu svaki dan, u 8 sati i u podne, prema temperaturnoj listi, pa smo zaokruživali flomasterom one koji imaju kritičnu temperaturu. U firmi radi i Aleksandra Mladenović, Petrovićeva snaja. Ona i Miljana Cvetković, koje su u istoj kancelariji, su otprilike tri dana zaredom imale konstantnu temperaturu od 37,4 do 37,5. I stalno su se pravdale da to nije tačno. Otišao sam kod direktora Petrovića i rekao mu da, bez obzira što je u pitanju njegova snaja, njih dve ne smeju da dolaze na posao. Odgovor direktora je bio da svi mi sedimo po kafićima, što je zamena teza. Ja mogu da idem gde god i kad god to hoću, ali ako dođem u firmu sa temperaturom od 37,6, moram da idem u samoizolaciju i da se testiram, da vodim računa o sebi i drugima. Na tome je ostalo. Sledećeg dana, kad je moj kolega trebalo da meri temperaturu, Petrovićeva snaja je rekla da, lično ona, ne daje da se meri. Obratila mi se vrlo drsko i bezobrazno rečima da slobodno mogu da odem kod direktora ako imam neka pitanja ili ako treba da se žalim zbog nečega. Svi koji su pametni i normalni žele da izmere temperaturu, zbog sebe i, ako ima potrebe, odu da se testiraju. Kolega mi je kasnije tog dana rekao da od sutra nema merenja temperature, jer je Petrović uzeo digitalni toplomer. Temperatura se otada ne meri, evo već mesec i po dana. Ni tim, digitalnim.

Rekli ste da ste svojom voljom, bez ičije sugestije, dezinfikovali ljude. Da li, osim vas, još neko od radnika "Novog doma" poštuje propisane mere zaštite od koronavirusa?

Jedino radnici na šalterima konstantno nose masku. Ali džabe je to kad imamo koleginicu koja radi, iako joj je muž pozitivan. Imamo petoro kolega koji su bili zaraženi, a i dalje osećaju posledice. Direktor je na oglasnu tablu, novembra prošle godine, postavio odluku o sprečavanju širenja zaraze i poštovanju epidemioloških mera. Ali je to samo reda radi. Petrović ne veruje u virus, a taj papir je tu čisto da bi on zaštitio sebe. Trenutno je alkohol u litarskim flašama zaključan kod njega, plus četiri do pet kutija maski. Mi ne nosimo maske, stranke nam ulaze bez maski. Nema logike da alkohol mesec i po dana stoji kod njega, zaključan, i ne koristi se. Stalno je na nekim sastancima, simpozijumima. Odakle znam gde je sve bio, neću da razmišljam o svom zdravlju. A prvi se on ne pridržava mera kad dođe na posao.

Da li je vas i vaše kolege direktor Petrović, u toku ove pandemije, raspuštao s posla i slao na rad od kuće – kako se čini da ne postoji potreba za velikim brojem radnika u preduzeću u kojem radite – i na taj način pokušao da vas zaštiti od virusa?

Sad, u pendemiji, bila je odluka Kriznog štaba da se radnici raspuste i da rade od kuće, ako je to moguće. Nije hteo pod izgovorom da je u toku grejna sezona. Kotlari imaju veze sa grejnom sezonom. Ali, šta njemu trebam ja, kao inkasant, ili neko sa šaltera? Nema potrebe da toliko ljudi radi, naročito što niko ne poštuje epidemiološke mere, osim nekoliko odgovornih ljudi. Od kada je prošle godine uvedeno vanredno stanje i proglašena pandemija, samo dve nedelje nismo radili, ali sam ja, ipak, radio i svakog dana išao u firmu jer me je Petrović zvao da dođem, bez obzira što sam bio na godišnjem odmoru. Dolazio sam da dezinfikujem prostorije a sredio sam i arhivu, iako 70 posto zaposlenih tad nije radilo. Nije mi teško bilo. Živim sam, pa je bolje da idem ja, nego neko ko ima porodicu. Zato ne može da mi kaže da sam neradnik, jer sam, pored svog posla, vršio i dezinfekciju firme, radio i ono što mi nije u opisu posla, a zarad zdravlja svih nas koji radimo i stranaka koje nam dolaze. Pritom član Kriznog štaba ne poštuje mere, to je van svake pameti.

Šta vam je direktor Petrović naveo kao razlog premeštaja sa pozicije inkasanta na mesto radnika na šalteru?

Nisam dobio nikakvu odluku o promeni radnog mesta, direktor mi je tu vest samo usmeno saopštio, u prisustvu finansijskog direktora i dva pravnika. Saglasio sam se sa tim, jer ne smeš da odbiješ. Da sam odbio, imao bi osnova da mi da otkaz. Logika je sledeća – ti potpiši da pristaješ, pa posle dokazuj na sudu ko je u pravu, ako želiš pred sud. Petrović se ponaša bahato, kao da je njegova firma. Odgovorno tvrdim da me je premestio namerno, bez ikakvog razloga, i znajući moje zdravstveno stranje. A kako bih zaštio svoj lični integritet, obratio sam se dopisom predsednici Vlade, Ani Brnabić, i gradonačelniku, Slobodanu Milenkoviću, da zaštitim svoja prava i sprečim da mi Petrović ubuduće ugrožava zdravlje.

Govorite o nepravilnostima i kršenju zakona u "Novom domu". Imate li konkretan primer bilo kakve zloupotrebe?

Ljudi koji imaju ugovore o radu ne rade poslove kojima bi trebalo da se bave po slovu tih ugovora. U firmi, ne računajući sebe, imamo još tri inkasanta: Draganu Milojević, Olgicu Mihajlović i Miljanu Cvetković. Otkako je Petrović postao direktor, samo ja nosim račune, odnosno samo ja radim ono što je u opisu posla inkasanta. Dragana Milojević – supruga Nenada Milojevića Šoneta, člana Glavnog odbora Srpske napredne stranke (SNS) u Vranju – nagrađena je mestom sekretarice, a Danijela Stanković, sekretarica koja ima rešenje za stalno i koju je Milojevićeva žena zamenila na tom mestu, se zbog, navodno, bahatog ponašanja i verbalnog napada – premda je direktor Petrović često vikao na nju – žalila centrali stranke. Sad sedi u mojoj kancelariji i ne radi ništa, ali ne svojom odlukom, Petrović joj tako rekao. Dalje, Dragana Milojević nema rešenje za stalno za mesto sekretarice, već ima rešenje za stalno na poslovima inkasanta, a obavlja posao sekretarice. Miljana Cvetković, iako ima rešenje za radno mesto inkasanta, nikada nije nosila račune. To radim samo ja. Četvrti inkasant, Olgica Mihajlović, je oktobra meseca prebačen da radi u magacinu. Žena knjiži, totalna papazjanija. Mogu sam da radim, ne treba mi pomoć da nosim račune. Ali, ne mogu ja da radim sve, a da neko ne radi ništa. I ne, nije poenta u plati, nego mi se ugrožava zdravlje ovim premeštajem.

Da li u nepravilnosti i aktivnosti koje mogu izazvati sumnju ubrajate i posao oko nabavke ulaznih vrata, o čemu postoje glasine?

Javne nabavke neko mora da proveri, simptomatično je sve to, baš je sumnjivo. Što se tiče ulaznih vrata našeg preduzeća... ne znam ni ja koliko ima firmi koje rade PVC stolariju i koje ugrađuju vrata, ali, slučajnost ili ne, nama je vrata ugradila firma iz Gornjeg Vrtogoša. Gle čuda, i direktor Petrović je iz Gornjeg Vrtogoša. Vrata su, sa ugradnjom, koštala negde oko 260.000 dinara, okvirno, nisam video taj račun.

Da li je menadžment firme pribegao smanjenju troškova i uštedi na svim nivoima, poput umanjenja plata, što je česta praksa kada nastupi ekonomska kriza kao ova uzrokovana pandemijom koronavirusa?

Plata je smanjena, januara, ali samo nama sa srednjom stručnom spremom (SSS), tj. srednjom školom, pričalo se na inicijativu gradonačelnika. Petrović mi je u decembru rekao da se ne sekiram i da će mi januarska plata biti manja samo za 2.000 dinara, ali je bila snižena za 8.000. Njegov odgovor zaposlenima za sva pitanja koja imamo, pa i na ovo moje oko smanjenja ličnog dohotka, bio je u stilu "ako ti se ne sviđa što sam ti smanjio platu, daj otkaz" ili "ja mogu sve, a ti napusti firmu ako ti se ne sviđa". Ponaša se bahato, on je direktor i mora da odgovara za sve i da daje objašnjenja. Na odgovornoj je funkciji, naposletku, zato i prima platu, a ne samo da se u odelu slika na seminarima. Posle sam čuo da je, navodno, dok sam bio na godišnjem odmoru, stigao neki dopis o povećanju plata. I stvarno nam je povećana plata, od marta meseca. Ali, zbog onog januarskog smanjenja, mišljenja sam da treba da se za januar i februar isplati razlika u plati svima kojima je smanjena.

Postavlja se pitanje, onda, od kojih para je isplaćena ta razlika, premda je lični dohodak, najpre, januara smanjen, da bi potom marta bio povećan. Da li vas čudi ovakav razvoj situacije i zaokret u poslovnoj politici direktora Petrovića?

Za januar sam primio 42.000, navodno odlukom gradonačelnika, dok će mi martovska, u celosti, biti malo veća od 52.000 dinara. U pitanju je razlika od 10.000, i to samo za mene, i to samo za januar. Znači za dva meseca 20.000 dinara. A plus svi ostali radnici sa SSS kojima je smanjena plata. Očito ovde ne postoji nikakav plan. Odakle para za ovo? Ko će to da plati? Da li je to učinjeno po nekoj uredbi, dopisu ili je Petroviću palo na pamet? I svi ćute. Petrović se dere po hodnicima. Čuo sam da je finansijsku direktorku usred njihove svađe udario papirom u glavu. Van svake pameti.

Nakon svega što se desilo, a pre svega posmatrano kroz prizmu proširenih vena koje su vam veliki problem, kakav je vaš odnos sa kolegama i direktorom Petrovićem?

Čim je kod mene izgubio poverenje, završili smo on i ja. Možemo da pričamo samo službeno. Onog trenutka kad mi je smanjio platu, pa još kad mi je njegova snaja bahato odgovorila, završio sam s njim svaki vid komunikacije, sem poslovne. Inače, situacija u firmi je užasna, napeto je i nikad nije bilo gore. Svi su dobri sa svima, samo dok ne okreneš leđa. Ove navode niko iz forme neće da potvrdi, jer se svi plaše iz nekog razloga. Direktor je čak uveo i odluku da ako izlaziš, obavezno treba da mu se javiš. A on prošle nedelje tri dana nije došao na posao jer je bio na Ohridu sa ženom. Pa valjda je direktor taj koji treba da bude primer svim zaposlenima? Da li je on drugar sa Bulatovićem ili Gonzijem, mene to ne zanima. Onog trenutka kad mi je život ugrožen, ja ne biram sredstva. Postoji i Komisija za ocenu radne sposobnosti koja funkcioniše pri Birou. Hoću da idem da ocene da li ja, sa ovakvim venama, mogu da sedim osam sati svakog dana. A to Petrović odlično zna. Problem je i radno vreme koje direktor ne poštuje. Ne može da se ide kući kad njemu padne na pamet, kad mu dosadi. Ja u Viktora Bubnja, u drugom kraju grada, na pola radnog vremena, a iz firme mi javljaju da više ne radimo. Neću u slobodno vreme da radim svoj posao, nosio bih poštu, onda, sutradan.

Ovaj tekst urađen je uz podršku Olof Palme International Center. Stavovi izneti u ovom tekstu ne moraju nužno odražavati stavove Olof Palme International Center.