sreda, 30 oktobar 2019 21:42

Pozovite Centar za socijalni rad

Napisao/la
Ocenite ovaj članak
(4 glasova)

Slučaj jedne bake koja se u jesenje predvečerje u Nemanjinoj ulici u Vranju kretala po sredini kolovoza, uznemirio je nekoliko domaćinstava iz ove frekventne saobraćajnice, ali i otvorio brojna pitanja o funkcionisanju i saradnji instuticija sistema u gradu. Naime, nekoliko žitelja je izašlo iz kuća kako bi saznali ko je starica, da li zna gde se nalazi i kuda se uputila.

Baka nije znala da odgovori ko je, ali je rekla da traži ambulantu. Ljudi koji su pokušali da razgovaraju sa njom uvideli su da je reč o dementnoj osobi, s obzirom na njenu dezorjentisanost. Većina je otišla svojim kućama. Starica je krenula ka bujkovskom mostu u blizini zelene pijace, ali su žitelji Nemanjine koji su hteli da pomognu ovoj ženi pozvali  Hitnu medicinsku pomoć i ekipa je u rekordno kratkom roku došla na lice mesto. Lekar nije mogao da preuzme staricu bez pratnje pripadnika policije, pa je jedna od stanarki koja je i zvala lekare Hitne pomoći, pozvala policiju. Telefon je zvonio u stanici 8 puta i niko se nije javljao. Tokom sledećeg poziva javio se policajac i na pitanje šta da se preduzme u ovoj situaciji odgovorio:

”Pozovite Centar za socijalni rad, oni su zaduženi za takve slučajeve”.

Građanka je pitala da li je bilo ko prijavio nestanak starije žene i može li baka biti u stanici dok se neko od članova porodice ne javi. Dobila je negativan odgovor.

U Srbiji međutim među hitnim brojevima nema broja telefona Centra za socijalni rad. Šta raditi u takvoj situaciji? Bliži se noć, baka odevena u bluzi, širokoj suknji i sa maramom na glavi odlazi sredinom ove saobraćajnice ka gradskoj pijaci. Neko od sugrađana je dobacio da baka ima sina i da živi u naselju Rudina. A šta ako to nije istina? Baka je otisla Nemanjinom u zaborav policije.

Empatije medju gradjanima ima,ali i kada ispune ne samo svoju građansku već i ljudsku dužnost sistem ih obeshrabri. Zato nam se i čini da smo zaboravili ili pak postali dementni na probleme drugih. Problem je mnogo dublji i nažalost sistemski.

 

 

 Zato je važno ukazivati na mere rizika, planove integriteta u institucijama sistema socijalne  politike, o čemu je Romski centar za demokratiju (RCD) iz Bujanovca, zajedno sa dva neformalna partnera „Tri tačke“ iz Beograda i „Rime“ iz Zaječara, a uz podršku Fondacije „Trag”, organizovao dva seminara u Nišu. Stiče se utisak, a i statistika kaže da veliki broj institucija sistema nema planove integriteta, što može biti uzrok ovakvim pojavama.

Ako se uzmu u obzir demografski i podaci pilot studije koja je sprovedena 2004. godine, smatra se da je rasprostranjenost demencije u Srbiji ista kao u ostalim evropskim zemljama, gde se kreće između 6,5 do 10 odsto ljudi posle 65 godina starosti, a taj procenat posle 80, godine kreće se od 30 do 40 odsto.

U Srbiji ne postoji ni jedna stacionarna ustanova koja se isključivo brine o dementnim pacijentima. Obično se takve osobe smeštaju u staračke domove, ali samo u one gde postoji odeljenje za demenciju. Ipak, o njima najčešće brine porodica. Tokom 2008. godine otvoren je prvi u regionu Centar za poremećaje pamćenja i demenciju pri Kliničkom centru Srbije. Međutim, u ovoj ustanovi se samo bolest dijagnostikuje i predlaže dalja terapija.

U literaturi o demenciji ili Alchajmerovoj bolesti, mogu se pročitati zanimljiva iskustva o ovim pacijentima. Na primer u Diseldorfu u pobegnu iz staračkog doma, zaposleni su izmislili fantomsku autobusku stanicu na kojoj oboleli čekaju autobus koji će ih kobajagi odvesti kući. Reč je, naravno, o lažnoj stanici na koju autobusi nikada ne dolaze. Ovaj metod koristi sve veći broj staračkih domova, a cilj je da se oboleli od Alchajmerove bolesti spreče da ne odlutaju nekuda i ne izgube se. U našoj zemlji se nažalost “lopta” prebacije iz instituciju u institituciju Nemačkoj nastojeći da spreče obolele od Alchajmerove bolesti da.

Kako prepoznati početak demencije

Klinički početak demencije je obično postupan, sasvim neprimetan, tako da ni bolesnik niti njegova porodica nisu u stanju da odrede tačan početak. Porodica bolesnika obično prvo primećuje njegovu zaboravnost. Uobičajeno je govoriti da bolesnik prvo gubi sposobnost pamćenja novih stvari, dok ona ranije naučena ostaju dugo sačuvana.

U kasnijem toku bolesti bolesnik može postati apatičan i nezainteresovan ili pak suprotno - nemiran. Uskoro počinje zanemarivati svoj izgled a prisutne su i prave halucinacije. Bolesnik postaje egocentričan i zajedljiv, izrazito sumnjičav prema članovima porodice. U kasnijim stadijumima nastupa gubitak refleksa, bolesnik više ne može niti stajati niti hodati i ostaje prikovan za krevet. Ova progresivna i tragična bolest može potrajati i preko 10 godina.

Važno je znati da  lek za demenciju ne postoji. Ono što je san svake farmaceutske industrije i san svake laboratorije koja se bavi neurodegenerativnim procesima jeste u stvari napraviti lek koji bi sprečio starenje ili Alchajmerovu bolest. Pominju se različiti lekovi i različite preventivne mere, ali to još niko nije do sada uspeo da napravi. U početnom stadijumu mogu se dati lekovi koji usporavaju tok bolesti, piše u stručnoj literaturi.

Baka s početka teksta sigurno nije jedina osoba u Vranju koja je dementna. Ona je kao i svi ličnost kojoj treba ukazati pomoć. Ovo je primer da ne treba da nastavimo sa praksom i bavimo se posledicama, već uzrocima, a odgovornost ne sumnjivo treba da snose institucije sistema koje se oglušuju o ovakve i slične slučajeve.

Pročitano 147 puta