četvrtak, 26 april 2018 14:19

Da se radnik oseti kao ljudsko biće

Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

"U naše prostorije dolaze i radnici koji nisu članovi Saveza samostalnih sindikata. Možda se ovi stariji, koji su pred penzijom, lome, pa ne znaju kud će i šta će. Mlađa generacija ne želi da radi za nisku zaradu. Idu oni. Suprotstavljaju se, vrlo su energični i to mi se dopada. Ne vidim kod njih neki strah. Ako se ovako nastavi, da se ne dogodi ono što se dešavalo u periodu 1904 - 1914, kad su zabeleženi bojkoti zanatlija pa niko nije hteo da radi",

kaže Ružica Stošić, predsednica Veća Saveza samostalnih sindikata za grad Vranje.

Stošićeva je članica ovog sindikata postala sada već daleke 2002, kada je radila kao pravnica na zastupanju radnika, dok se na mestu predsednice Veća nalazi od 2015. godine. Radila je i u HK "Koštana", najpre u spoljnoj trgovini a zatim i u Pravnoj službi kompanije.

"Prema podacima koje sam prikupljala od kad sam na mestu predsednice Veća, na području Pčinjskog okruga trenutno je oko 13.000, a na teritoriji Grada Vranja nešto preko 10.000 naših članova. Brojke su promenljive, pa je nemoguće tačno utvrditi", istakla je Stošićeva za portal Koalicija za transparentnost juga Srbije (KTJS).

Ponosno ističe da je Savez samostalnih sindikata jedini reprezentativni u gradu, u svim organizacijama i ustanovama gde postoji.

"To nam je važno jer onda sa poslodavcima možemo zaključivati kolektivne ugovore", kaže Ružica.

KTJS: Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović je nedavno bio u Vranju, radi sastanka sa predstavnicima sindikata iz Pčinjskog okruga. Koja je bila tema i na čemu se insistiralo?

Stošić: Sastanku su prisustvovali predsednici svih sindikalnih organizacija iz Pčinjskog okruga. Oni su Orboviću u neposrednoj komunikaciji mogli da kažu koji su to problemi u njihovom sindikalnom radu, koja su prava radnika ugrožena a koja se ne poštuju. Sastanak je bio pun pogodak. Orbović je spreman da ponovo dođe u Vranje, sve kako bi se ti problemi rešili.

NEPOŠTOVANJE OSNOVNIH PRAVA

Koje su probleme istakli kao prioritetne?

Predsednici sindikata su se najviše žalili na pritiske koji se vrše na njih. Nemaju slobodu u sindikalnom delovanju. Zastrašeni su, plaše se posledica ako njihov sindikalni rad bude, da kažem, žešći. Pritisci su i u samim preduzećima, te smo imali primere otkaza ugovora o radu za predsednike sindikata. U "Simki" su najurili našeg predsednika sindikata.

Da li su i u kojoj meri radnici zadovoljni radom institucija koje mogu da utiču i sankconišu pomenute pritiske?

Govorilo se o svim problemima koje imaju radnici i situacija nije naivna. Došlo se do zaključka da se kod nekih poslodavaca ne poštuju ni osnovna prava iz Zakona o radu, što je katastrofa i ne bi smelo da se dozvoli. Takođe je iskazano nezadovoljstvo radom institucija sistema koje imaju mehanizme da ovakve pojave spreče ili zabrane. Sve je to loše i za samog poslodavca, pa i za državu. Ako ode do suda, nepotrebni su to troškovi, advokatske usluge su vrlo skupe, takse su visoke a sporovi dugo traju. Primedbe su bile vezane i na vrlo nisku i nerednovnu zaradu, kod nekih poslodavaca se ne plaćaju ni doprinosi, pa je pitanje koje se samo nameće kako privoleti poslodavca da plati više kad većina isplaćuje minimalnu zaradu.

Da li su se sindikalci žalili na mobing?

Jesu, posebno na mobing, to je jedan od osnovnih problema. Radnici su iziritirani maltretiranjem na radu. Od radnika se traži mnogo, vrši se pritisak. Više ne smeš nego što smeš. Za zaradu koja je minimalna traži se maksimum, stalno se povećavaju norme. Žale se i na odnos neposrednih rukovodilaca, onih na nižem nivou upravljanja. Čuju se i uvredljive i grube reči, visok ton. Prosto rečeno, kao da radnik nema pravo na dostojanstven rad!

Radnici pričaju da neki poslodavci takvo svoje ponašanje pravdaju kršenjem radne discipline. Kako na to gledate?

Ja sam apsolutno za radnu disciplinu, jer nedisciplinu ne podnosim. Ne može se sve, međutim, podvesti pod kršenje radne discipline, recimo kad se radnik okrene i kolegi do sebe uputi jednu reč. Neposredni rukovodilac ne može odmah da skoči već da proceni kad treba da opomene radnika. Ne da mu vređa ličnost! Normalno je da je razgovaranje i ćaskanje zabranjeno i ja to, kao predsednica Veća, podržavam. To su opasne mašine za rad, kad bi često pričali ljudi bi se stalno povređivali.

Orbović je govorio i o velikom Prvomajskom protestu u Beogradu. Šta će radnici Srbije zahtevati za period koji je pred nama?

Zahtevi su jasni: zarada, uslovi rada i onaj famozni Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer  je bilo najave da će biti ukinuti kazneni poeni kojima su prilično bile smanjene penzije. Doći će sindikalci iz cele Srbije, članovi našeg i, u najavi, Sindikata "Nezavisnost". Postoji veliko interesovanje ljudi za ovaj događaj, sa područja Pčinjskog okruga put Beograda krenuće jedan autobus. Za više potrebna su veća sredstva. I prošle godine je bilo mnogo ljudi.

Ima li nekih pozitivnih primera ovde, u Vranju?

Kad govorimo o položaju radnika, apsolutno možemo da kažemo da je jako loš, jer većina poslodavaca plaća minimalnu, pa i manju od minimalne zarade. Na svu sreću ima i onih primera dobre prakse, pa radnici imaju i više od 40.000 hiljada dinara svakog meseca. Ne bih da navodim imena firmi. Ti ljudi su zadovoljni zaradom, isplaćuje se sve predviđeno Zakonom o radu, i prekovremeni i noćni rad. Imamo, nažalost, i primere da se prekovremeni rad uopšte ne evidentira. Ne evidentira, a ne da se plaća! Radne subote takođe, sve to ulazi u minimalnu zaradu. Stanje je vrlo loše, ali sam ja optimistična. Radnik je sirotinja, pa ako ovaj talas ne prođe ostaćemo bez mladih koji beže iz zemlje, ne udaju se i ne žene, pa ćemo ostati i bez pokolenja.

Poštuju li vranjski poslodavci zakonski deo koji se odnosi na godišnji odmor?

Veliki broj radnika će vam reći da su dobili godišnji odmor, ali da su uračunati i neradni dani – vikendi. To znači da radnik nije dobio ni minimum koji iznosi 20 radnih dana na ime godišnjeg odmora, zakon je tu vrlo jasan. Pa, ako je odmor 20 dana, ili bezmalo tri nedelje, u praksi se dešava da se pet dana vikenda uračuna u taj odmor, što je apsurdno.

NISKE PLATE I NATALITET

Šta Veće Samostalnih sindikata grada Vranja čini da pomogne radnicima?

Mi smo apsolutno upoznati sa situacijom u preduzećima i ustanovama gde imamo organizovan naš Samostalni sindikat. U stalnim smo kontaktima sa predsednicima sindikalnih organizacija i radnicima, iz prve ruke čujemo šta poslodavci ne poštuju. Ja, kao pedsednica  Veća, apsolutno sam svesna toga i verujem da je najbolji način rešavanja svakog problema razgovor sa poslodavcem. To je i u njihovom i u interesu radnika. Uvek govorim da ako štitiš radnike, a pritom u potpunosti narušiš interes preduzeća, ti nemaš uspeha kao sindikalac.

Možemo li u nekoj doglednoj budućnosti očekivati da se prava radnika, a u skladu sa Zakonom o radu i njemu srodnim zakonima, bezuslovno poštuju? Ima li prostora optimizmu?

Verujem da može biti bolje. Situacija se sve više menja. Na kraju krajeva, vidite da ljudi beže iz zemlje. Drugo je to što sve veći broj mladih ne želi da radi za minimalac jer ne mogu da prežive. Pojednici su se ranije vodili logikom da je bolje raditi za bilo kakav novac nego ne primati ništa. To više ne pije vodu, nije potrebna nikakva naučna studija zašto su se promenili. Evo, ako radnik koji nema porodicu prima 30.000 dinara, što je danas surova realnost, pod pretpostavkom da ima kuću ili stan i kompletan nameštaj, i pod uslovom da, ako je štedljiv, plati samo trećinu toga za komunalije, njemu preostaje oko 600 dinara dnevno! Šta će on s tim parama, kakvu budućnost sebi može da gradi? Nije teško zamisliti kako bi mu bilo da ima porodicu.

Ne verujete, dakle, da će biti bolje?

Ne, baš zato verujem da će situacija, ovakva kakva sad jeste, morati da stane. Prosto je neminovnost. Niske plate su pogubne i za državu, sve više se govori o natalitetu, priča se o strategijama za treće i četvrto dete... Vidite, u praksi je to neizvodljivo. Ako žena ima dvoje dece i rodi treće, te primi tih desetak hiljada koje joj sleduju, to će dete da poraste za neku godinu i majka će morati da ga šalje u vrtić. Ako žena nastavi da radi nakon zaključenja porodiljskog odsustva, ko će decu da joj čuva? Moraće u vrtić, pa će taman taj mesečni dodatak za treće dete dati vrtiću. Najbolji način da se prevaziđe problem nataliteta i vrati dostojanstvo radniku na radnom mestu, kako bi se osetio kao ljudsko biće, jeste da se zarada poveća. Stanje je vrlo loše, ali sam ja optimistična.

Na jednoj od konferencija za medije izjavili ste da kod mnogih lokalnih poslodavaca postoji otpor za sindikalnim udruživanjem. Zbog čega je tako?

Ako poslodavci misle da činjenica da sindikat ne postoji jednostavno znači da će lakše moći da krše prava radnika, varaju se. Pogledajte samo da su sudovi pretrpani tužbama. Sindikalno udruživanje radnika zagarantovano je Ustavom, a dobro je i za poslodavce. I što pre poslodavci to shvate, biće mnogo bolje. S jedne strane imaće zadovoljnog radnika, pa postoji mogućnost dijaloga sa poslodavcima koji ih oslobađa potencijalnih sudskih troškova. Radnici, sa druge strane, iz te sindikalne kase sebi mogu priuštiti neka sitna zadovoljstva, kao što je pomoć bolesnim kolegama ili to mogu biti pokloni za Dan žena, zajednička druženja za Novu godinu... To je sve ono što poslodavac ne obezbeđuje, ali radnici iz svoje sindikalne kase mogu sebi da priušte.

Pred kraj prošle godine izjavili ste da se i pored velike borbe vašeg sindikata za poboljšanje položaja radnika živi na rubu egzistencije. Da li se stanje popravilo u 2018. godini?

Nešto ne vidim pomak, iako sam optimistična. Raduju me nove inostrane firme koje daju zaradu veću od minimalne, vidim da se radnik nekako budi. Pratim njihove reakcije kad dođu ovde, u prostorije sindikata. Žalili su se ljudi da ne mogu da prežive, dok se sad sve češće priča o zlostavljanjima na poslu, čini mi se da su ljudi postali smeliji.

Za 2018. ste najavili mogućnost formiranja lokalnog Socio-ekonomskog saveta. Ko bi ga činio i čime bi se bavio?

To je mnogo važna stvar, temelj našeg rada! Kad bi se formirao, Socio-ekonomski savet grada Vranja imao bi predstavnike kao tripartitno telo: predstavnike Grada, poslodavaca i sindikata. Mi bismo na sastancima tog saveta bili u mogućnosti da pričamo o svemu o čemu sada pričamo vi i ja. Poslodavci bi čuli glas radnika, a mislim da uvek treba da ga čuju. Oni treba da stvaraju zadovoljnog radnika, jer imaju problem i sa kadrovima i znači im svaki radnik u proizvodnji. Dobro bi bilo, dakle, i za radnike i za poslodavce, a nama, kao trećem socijalnom partneru bio bi olakšan sindikalni rad jer bismo mogli da čujemo šta ti poslodavci rade i koje probleme imaju.

Možemo li u nekoj doglednoj budućnosti očekivati da se prava radnika, a u skladu sa Zakonom o radu i njemu srodnim zakonima, bezuslovno poštuju? Ima li prostora optimizmu?

Verujem da može biti bolje. Situacija se sve više menja. Na kraju krajeva, vidite da ljudi beže iz zemlje. Drugo je to što sve veći broj mladih ne želi da radi za minimalac jer ne mogu da prežive. Pojednici su se ranije vodili logikom da je bolje raditi za bilo kakav novac nego ne primati ništa. To više ne pije vodu, nije potrebna nikakva naučna studija zašto su se promenili. Evo, ako radnik koji nema porodicu prima 30.000 dinara, što je danas surova realnost, pod pretpostavkom da ima kuću ili stan i kompletan nameštaj, i pod uslovom da, ako je štedljiv, plati samo trećinu toga za komunalije, njemu preostaje oko 600 dinara dnevno! Šta će on s tim parama, kakvu budućnost sebi može da gradi? Nije teško zamisliti kako bi mu bilo da ima porodicu.

Ne verujete, dakle, da će biti bolje?

Ne, baš zato verujem da će situacija, ovakva kakva sad jeste, morati da stane. Prosto je neminovnost. Niske plate su pogubne i za državu, sve više se govori o natalitetu, priča se o strategijama za treće i četvrto dete... Vidite, u praksi je to neizvodljivo. Ako žena ima dvoje dece i rodi treće, te primi tih desetak hiljada koje joj sleduju, to će dete da poraste za neku godinu i majka će morati da ga šalje u vrtić. Ako žena nastavi da radi nakon zaključenja porodiljskog odsustva, ko će decu da joj čuva? Moraće u vrtić, pa će taman taj mesečni dodatak za treće dete dati vrtiću. Najbolji način da se prevaziđe problem nataliteta i vrati dostojanstvo radniku na radnom mestu, kako bi se osetio kao ljudsko biće, jeste da se zarada poveća. Stanje je vrlo loše, ali sam ja optimistična.

Na jednoj od konferencija za medije izjavili ste da kod mnogih lokalnih poslodavaca postoji otpor za sindikalnim udruživanjem. Zbog čega je tako?

Ako poslodavci misle da činjenica da sindikat ne postoji jednostavno znači da će lakše moći da krše prava radnika, varaju se. Pogledajte samo da su sudovi pretrpani tužbama. Sindikalno udruživanje radnika zagarantovano je Ustavom, a dobro je i za poslodavce. I što pre poslodavci to shvate, biće mnogo bolje. S jedne strane imaće zadovoljnog radnika, pa postoji mogućnost dijaloga sa poslodavcima koji ih oslobađa potencijalnih sudskih troškova. Radnici, sa druge strane, iz te sindikalne kase sebi mogu priuštiti neka sitna zadovoljstva, kao što je pomoć bolesnim kolegama ili to mogu biti pokloni za Dan žena, zajednička druženja za Novu godinu... To je sve ono što poslodavac ne obezbeđuje, ali radnici iz svoje sindikalne kase mogu sebi da priušte.

Pred kraj prošle godine izjavili ste da se i pored velike borbe vašeg sindikata za poboljšanje položaja radnika živi na rubu egzistencije. Da li se stanje popravilo u 2018. godini?

Nešto ne vidim pomak, iako sam optimistična. Raduju me nove inostrane firme koje daju zaradu veću od minimalne, vidim da se radnik nekako budi. Pratim njihove reakcije kad dođu ovde, u prostorije sindikata. Žalili su se ljudi da ne mogu da prežive, dok se sad sve češće priča o zlostavljanjima na poslu, čini mi se da su ljudi postali smeliji.

Za 2018. ste najavili mogućnost formiranja lokalnog Socio-ekonomskog saveta. Ko bi ga činio i čime bi se bavio?

To je mnogo važna stvar, temelj našeg rada! Kad bi se formirao, Socio-ekonomski savet grada Vranja imao bi predstavnike kao tripartitno telo: predstavnike Grada, poslodavaca i sindikata. Mi bismo na sastancima tog saveta bili u mogućnosti da pričamo o svemu o čemu sada pričamo vi i ja. Poslodavci bi čuli glas radnika, a mislim da uvek treba da ga čuju. Oni treba da stvaraju zadovoljnog radnika, jer imaju problem i sa kadrovima i znači im svaki radnik u proizvodnji. Dobro bi bilo, dakle, i za radnike i za poslodavce, a nama, kao trećem socijalnom partneru bio bi olakšan sindikalni rad jer bismo mogli da čujemo šta ti poslodavci rade i koje probleme imaju.

Koliko su jaki sindikati u Pčinjskom okrugu?

Na naš sindikat se mora računati kao na ozbiljnu snagu. Svako aktiviranje sindikata o bilo kom problemu izazove trzaje kod "protivne" strane. Nekad možda ne dobijemo ni delić onog što tražimo, ali nas ima, tu smo i poslodavcima nije svejedno kad reagujemo. Ishod svakog problema u koji se uključi sindikat je neizvestan. Nikad se ne zna da li će i kako da eskalira. Na kraju krajeva, ja sam pravnica pa vam pričam iz iskustva: nije teško i nerealno da se stvori velika tenzija, što nikome nije u interesu, pogotovo ne političarima i gradskoj vlasti.

Ovaj tekst urađen je uz podršku Olof Palme International Center. Stavovi izneti u ovom tekstu ne moraju nužno odražavati stavove Olof Palme International Center.

Pročitano 344 puta