utorak, 16 april 2019 17:29

Interesi u projektnom finansiranju – tajna sigurnih dobitnika

Napisao/la
Ocenite ovaj članak
(10 glasova)

Nakon što je portal Koalicija za transparentnost juga Srbije (KTJS) objavio tekst o udruženjima čiji su projekti iz oblasti kulture budžetskim novcem sufinansirani u 2019. godini, Darko Anačkov, predsednik Bugarsko-srpskog centra (BSC) u Vranju, koji je konkurisao projektom "Veče bugarske kulture u Vranju", redakciji KTJS poslao je pismo koje je prosledio gradonačelniku Vranja Slobodanu Milenkoviću i Gradskom veću. Taj je dopis zapravo prigovor na odluku komisije o dodeljenim sredstvima na ovogodišnjem konkursu za kulturu u iznosu od 5,5 miliona dinara.

Iako je, kako je istakao Anačkov, nerazmatranje projekta organizacije na čijem je čelu potpuno opravdano, budući da je BSC projekat poslao sa zakašnjenjem, dan nakon zatvaranja konkursa, naveo je dve stvari koje koje mu smetaju: najpre što BSC, i on kao potpisnik dokumenta, i dalje čekaju odgovor na pitanja upućena lokalnom veću i gradonačelniku, koja su u pisarnici zavedena 19. marta; a zatim i očigledna politička pozadina pri podeli konkursnih para, vođena isključivo interesima, ličnim ili partijskim.

Anačkov (Prokuplje, 1991) je za KTJS rekao da je za nepune dve godine funkionisanja BSC-a, na konkursima za sufinansiranje ova organizacija "od Grada dobila ukupno 115.000 dinara". Dodao je da "sa tim parama ne može da se uradi ništa, dok neke organizacije dobijaju milione i stotine hiljada dinara, samo zbog političke pozadine".

"Prošle godine nismo konkurisali za društveni i humanitarni rad od javnog interesa, za kulturu smo u 2018. godini dobili 40.000 dinara. Ove smo godine odbijeni za kulturu, a sa 75.000 dinara sufinansiran nam je projekat 'Promocija manjinskih prava', za društveni i humanitarni rad", rekao je Anačkov.

 

Anačkov je istakao da kompletan proces sufinansiranja projekata mora da bude transparentan, da se jasno i blagovremeno navede koje su se organizacije prijavile, i sa kojim projektima, a ko nije ni razmatran i iz kojih razloga.

"Bez obzira što je BSC zakasnio sa prijavom i sad, konkretno, nije u pravu, pitanje koje postavljam biće aktuelno i sutra i prekosutra: Kako su neke organizacije koje su, nije tajna, bliske vlasti – a ima ih tri ili četiri, da ih ne pominjem – uvek među pet sigurnih dobitnika? Još je gore što svi znamo za bliskost vlasti i tih organizacija, javna je tajna, a niko ne može ništa da učini", objasnio je Anačkov.

 

O dopisu koje je uputio gradonačelniku, političkoj i interesnoj sprezi vlasti i pomenutih organizacija i udruženja, kao i o tome zbog čega je rekao da više neće u politiku, razgovaramo sa Darkom Anačkovim, apsolventom Ekonomskog fakulteta u Nišu, koji je pre stupanja na poziciju predsednika BSC-a, kao volonter bio je angažovan u Kancelariji za mlade u Vranju i Centru E8. Kao dopisnik iz Vranja piše za beogradski portal PortalMladi, a povremeni je dopisnik i GlasPress-a iz Bosilegrada.

Razgovaramo i o tome da li se boji da ga javnost ne percepira kao promotera probugarskih ideja, o kapitalističkom sistemu u kome se prioritet daje interesima i materijalnom, o neizvesnoj budućnosti BSC-a, o Lokalnom antikorupcijskom forumu (LAF), o zbližavanju srpskog i bugarskog naroda uprkos razlikama i očuvanju nacionalnog integriteta Bugara koji žive u Vranju. Pričamo i o tome zašto neki Vranjanci kriju da, pored srpskog, poseduju i bugarski pasoš, o brizi o deci kao jednom od fokusa delovanja i interesovanja BSC-a u 2019. godini.

 

KTJS: Šta ste napisali gradonačelniku Milenkoviću i Gradskom veću u tom pismu i čime ste nezadovoljni?

ANAČKOV: U pitanju je projekat "Veče bugarske kulture u Vranju", kojim je BSC ove godine konkurisao za sufinansiranje projekata iz oblasti kulture. Čim je objavljena lista projekata koji će biti finansirani, a kako nismo bili na tom spisku, reagovao sam, napisao pismo, odnosno dopis gradonačelniku Slobodanu Milenkoviću i Graskom veću. Pitanja su bila o razlozima odbijanja projekta BSC, o tome da se pojedine organizacije finansiraju na svakom konkursu, i pride su uvek rangirane među prvih pet sigurnih dobitnika. Pitanja su uglavnom bila o regularnosti.

 

Ali, usledila je potom detaljnija odluka o sufinansiranim udruženjima i obrazloženje Gradskog veća.

Dva dana nakon što sam poslao taj dopis, izašla je nova, detaljnija odluka – koji projekti su finansirani, koji neće biti finansirani i oni koji uopšte nisu razmatrani. Naše udruženje je bilo među deset na spisku nerazmatranih zbog neblagovremeno podnete prijave. Iako sam mislio pre toga, nakon prvobitne liste, da smo bili odbijeni. Prijavu sam podneo 12. februara, dok je konkurs bio otvoren do 11. februara. Tu smo se mi prevarili kad smo računali rokove. Shvatio sam da je naše kašnjenje razlog odbijanja onda kada sam video da su među nerazmatranim i projekti organizacija koje su dosad uvek finansirane. Ali, to je u redu, zakasnili smo, zato i nismo razmatrani.

 

NEMOJTE SE ČUDITI, SVE SE ZNA

Kako ste znali da su među nerazmatranim projekti udruženja koja su, kako kažete, dosad uvek finansirana?

Interesantno mi je bilo kada su mi, prilikom mog odlaska za jedan od obrazaca zbog prijave na konkurs za društveni i humanitarni rad, postavili pitanje: "Znate li ko je Anita Stojanović?" Kad sam odgovorio da znam, ta osoba mi je rekla da razlog odbijanja projekta BSC-a uopšte ne treba da me čudi, kad čak i projekat organizacije Anite Stojanović nije razmatran zbog kašnjenja. Tu se zaključuje ko je ko u Vranju i zašto se sve organizacije porede s njenom.

 

Napisali ste u tom pismu da je, kako ste rekli, nemoguće da od 5,5 miliona BSC nije dobio nijedan dinar za, citiram, dobar projekat.

Prošle godine smo dobili 40.000 dinara, moglo je i ove toliko – iako je to zaista simbolična cifra – ali je važno da se pokaže volja da se ova organizacija podrži. Retko ko, ne samo grad, prepoznaje naše ideje. Mislim da BSC trenutno podržavaju simboličnim iznosima zbog toga što se bavimo nacionalnim nanjinama. Prošle godine je Grad to lepo izbalansirao, dobili smo i mi i udruženje Makedonaca. Opet, oni uvek odrede da manjinskim organizacijama daju minimalan iznos, da ne ispadne da nas diskriminišu, a opet to nije veliki novac.

Da li ste do sada imali problema u komunikaciji sa gradonačelnikom ili bilo kojim opredstavnikom lokalne vlasti?

Od 31. januara i dolaska bugarskog ambasadora u Vranje povodom Dana grada, dvaput sam, nevezano za ovu temu, pokušavao da zakažem sastanak sa gradonačelnikom, o konkretnim pitanjima vezanim za bugarsku nacionalnu manjinu. Opet nije bilo odgovora. Znate, ta pitanja koja sam poslao dopisom su aktuelna. Međutim, nisam si sumnjao da će odgovor izostati. Bez obzira što smo mi pogrešili, trebalo je da pošalju ma kakav odgovor.

 

Verujete li u bolji tretman vlasti prema vašem udruženju u budućnosti i da li ćete aplicirati na konkurse koje će nadalje raspisivati Grad?

Konkurisaćemo i dalje, naravno, ništa ne možemo da izgubimo. A ne verujem da će se išta promeniti u budućnosti sa konkursima i projektima na relaciji BSC – grad Vranje. Verujem da i sledeće godine nećemo od Grada dobiti više od 60.000 dinara. Ipak, bez obzira što, i kad dobijemo to nije veliki novac, ponosno ističem da mi je drago što niko sutra ne može da mi kaže da sam član SNS-a ili da me viđaju u partiji. Nisam trenutno ni u jednoj stranci, i ne planiram da se angažujem, nikad više u budućnosti. Iskreno, ne dobijamo ponude, niti se nad članovima BSC-a vrši pritisak da se priključe nekoj partiji.

 

Ranije ste, međutim, bili član Socijalističke partije Srbije (SPS)? Otkud taj zaokret i radikalna promena stava?

Ranije sam, 2013. i 2014. godine bio u omladini SPS-a i kada sam video koliko je mladih doktora, pravnika i drugih intelektualaca, bude vas bude sramota šta država radi. Dovela nas je do toga da je stranka jedina adresa za zaposlenje. Sigurno omladina sada ne pristupa stranci zbog neke preterane zainteresovanosti za politiku, nego se nada poslu i boljoj budućnosti. To je opšta politika, sve stranke tako funkcionišu. Zato sam tada rekao sebi da, nakon SPS-a, više neću biti član nijedne od njih.

 

Sudeći po nepune dve prethodne godine, izgleda da BSC ne nailazi dovoljno na razumevanje lokalne vlasti? Kako vi na to gledate?

Mi konkretnu saradnju sa gradom imamo samo preko projekta. Niti smo pozivani na sastanke, niti smo imali razgovore s njima po nekim drugim pitanjima. Ja tu saradnju vidim na nivou manjinskih prava i nacionalnih manjina. Neka nam opredele i 50.000 ili 75.000 dinara, to je ništa za određeni projekat. Ali nama mnogo znači da se vidi da nas lokalna samouprava koliko-toliko podržava. Prosto mora da bude pomognuta i sagledana i bugarska manjina u Vranju, da bismo zauzvrat mogli da govorimo o nekoj pomoći Bugarske. Kad sam jednom prilikom razgovarao sa gradonačelnikom Milenkovićem i njegovim zamenikom Antićem, rekao sam im da shvate da BSC nije neprijatelj Gradu. Gradonačelnik je to razumeo, a da li je i koliko Antić shvatio, u to nisam siguran. Nadam se da će se ubuduće saradnja intenzivirati, ne samo po pitanju projekata, već i uz postojanje uzajamnog poštovanja.

 

GRAĐANI NAS PODRŽALI, GRAD NIJE

Za šta se BSC, na čijem ste čelu, posebno zalaže? Sa kojim ste motivima osnovali udruženje?

Ideja o formiranju BSC javila se dve do tri godine pre nego smo 2017. registrovali udruženje u Agenciji za privredne registre (APR). Nije, međutim, bilo podrške, niti od strane grada, niti je bilo zainteresovanih ljudi u Vranju da se formira BSC. Imam informacije da je još 2010. godine bilo pokušaja da se formira Bugarski centar, koji bi bio pandan Kulturno-informacionom centru (KIC) u Bosilegradu. Članovi BSC-a su uglavnom mladi ljudi do 30 godina. Bilo je neke polemike oko samog naziva naše organizacije, zašto se recimo ne zovemo Bugarski centar. Onda bismo, etimološki, više bili orijentisani na bugarsku manjinu, dok se mi zalažemo i za saradnju Srbije i Bugarske i produbljivanje dobrosusedskih odnosa, kao i realizaciju projekata koji doprinose pridruživanju Srbije Evropskoj uniji (EU).

 

Kako su ljudi u Vranju reagovali na tu vašu ideju produbljivanja dobrosusedskih odnosa?

BSC se kao udruženje temelji na dva osnovna cilja. Prvi je očuvanje nacionalnog identiteta Bugara u Vranju, očuvanje bugarske kulture, jezika, običaja, folklora ili gastronomije, a drugi je širenje dobrosusedskih odnosa između Srbije i Bugarske. U početku sam bio skeptičan kako će ljudi da private našu ideju. Najpre sam napravio stranicu BSC na Fejsbuku, još pre formalnog osnivanja udruženja i registracije u APR-u. Hteo sam da vidim reakciju građana Vranja na takvu inicijativu. Oni su nam dali punu podršku, videvši da se ne bavimo nacionalističkim ili istorijskim, kao ni pitanjima koji podstiču govor mržnje. Mislim da je to prevagnulo kod ljudi da nas podrže u ovoj ideji.

 

Bojite li se da vas javnost ne percepira kao promotera nekih probugarskih ideja i stavova?

Naravno da ima ljudi u Vranju – ne samo među građanima, već i u lokalnoj samoupravi koji me tako posmatraju – jer je nemoguće da vas svi podržavaju, to je normalno. U početku sam dobijao negativne komentare na društvenim mrežama, a interesantno je da su komentari stizali od ljudi koji su najpre nudili saradnju sa našom organizacijom. Nakon što sam im rekao da nismo formirali organizaciju i da ne možemo da se bavimo pitanjima koja su te ljude zanimala, na društvenim mrežama i portalima su počeli da pišu negativne komentare, bez obzira što su pre toga želeli saradnju sa nama. To su ljudi koji su "dežurni policajci" na društvenim mrežama, koji kad vide da ne mogu da ostvare neki interes, unedogled pišu komentare.

 

Jedan od prioriteta BSC, prema vašim rečima, je i "očuvanje nacionalnog integriteta Bugara u Vranju". Kakvu dimenziju ovo daje u odnosima dva naroda, i konkretno, kako će se ovo odraziti na život Bugara u Vranju?

U Vranju prema zvaničnom popisu živi oko 600 Bugara. Taj broj je, međutim, mnogo veći, pogotovo ako se u obzir uzmu mešoviti brakovi. Takav je slučaj u mojoj porodici, jer mi je majka iz okoline Vranja, a otac iz Bosilegrada. Sagledamo li sve objektivne faktore, možemo govoriti o cifri od oko 2.000 Bugara koji žive u Vranju, sigurno. Bilo je pitanja da li su oni integrisani u društvo. Moje mišljenje je da jesu, za sada nisam imao problema da budem diskriminisan na nacionalnoj osnovi, ali sigurno da je bilo pojedinačnih slučajeva, posebno prilikom zapošljavanja. Mislim da sad preovladavaju politika, novac, društvena moć i uticaj, i u tom kontekstu se ne postavlja pitanje koje ste vi nacionalnosti ili vere. Stvari se sagledavaju iz pozicije međusobnih interesa koji diktiraju odnose na Balkanu i u Evropi. Danas se takve stvari sve više intenziviraju u ovom kapitalističkom sistemu, materijalne stvari i interesi postaju prioritet svima. Ranije, bez obzira na sankcije i tadašnju političku situaciju, ljudska toplina i međuljudski odnosi imali su prioritet.

Rekli ste takođe, u jednoj od izjava novinarima, da postoji "zajednička briga dve zemlje za ekonomski napredak u oblastima Srbije gde žive Bugari". Da li je taj napredak vidljiv?

Kada je ekonomija u pitanju, ona ne može u kratkom roku dati velike rezultate, a mi kao nevladine organizacije možemo samo da budemo pokretači nečega, poput saradnje između bugarskog i srpskog naroda ili razmene iskustava među privrednicima. Mi samo možemo inicijativama i projektima da podstičemo njih i uvek ih opomenemo na stvari koje treba uraditi. Udruženja, dakle, ne mogu da utiču na taj razvoj, to je već makroekonomska politika. Države Srbija i Bugarska tu imaju ključnu ulogu u ekonomskom razvoju tih pograničnih područja.

 

NEIZVESNA SUDBINA

Na ceremoniji otvaranja kancelarije BSC-a, zamenik gradonačelnika Vranja Nenad Antić "izrazio je očekivanje da ćete vi realizovati aktivnosti usmerene ka pomirenju, prevazilaženju svih razlika i zbližavanju dva naroda". Kako vi gledate na to? U kojim su sferama bugarski i srpski narod sada "daleko", odnosno koje su to najveće razlike, i ima li nepremostivih?

Kada je zamenik gradonačelnika to meni rekao, imao sam utisak da mi se ne obraća ni formalno, ni neformalno, što je neprimereno za nekog ko je vlast. Mislim da između Srbije i Bugarske ne postoje prepreke trenutno. Ako nešto negativno može da se uzme u obzir, to je istorija, što je i bugarski premijer Bojko Borisov rekao na odlikovanju kada mu je predsednik VUčić uručio orden na proslavi Dana državnosti Republike Srbije. Rekao je da smo u prošlosti vodili ratove, ali da sad krećemo nekim drugim stazama, putem pomirenja međunarodnih odnosa. Problema, dakle, mislim da nema. A koliko smo daleko? Mnogo. BSC tu daljinu želi da smanji, na početku smo našeg putovanja.

 

Kad ste spomenuli da je BSC na početku putovanja, rekli ste takođe i da će BSC "do kraja godine možda izgurati, dok ćete o sledećoj ozbiljno da razmislite". Da li je budućnost vaše organizacije dovedena u pitanje, i zbog čega? Da li je BSC na početku ili kraju puta?

Pored lokalnih konkursa, ove smo godine aplicirali i kod Ministarstva kulture projektom "Upoznaj Plovdiv, evropsku prestonicu kulture 2019. godine". Njime je bilo predviđeno da budu uključene sve srednje škole na teritoriji grada Vranja, a da sadržaj projekta čini nekoliko radionica i kviz. Pobednička ekipa, desetak učenika, možda i više, išlo bi u Plovdiv na jednodnevnu ekskurziju. Projekat nije prošao kod ministarstva, zbog, kako su naveli u obrazloženju, malog obuhvata i malog broja učesnika projekta. Nigde nisu zamerku mogli da nađu, ali, eto, prednost je data drugim projektima sa temom bugarskih nacionalnih manjina. Ambasada podržava sve naše aktivnosti, Konzulat takođe. Mislim da je problem što BSC još nije prepoznat u Sofiji. Verujem da je to zato što kod njih, kao i Vranju, postoji politika da se udruženja koja su prvoformirana na svakom konkursu finansiraju.

 

Kakav je vaš stav o takvom ophođenju grada prema starijim udruženjima i organizacijama?

Ja sam protiv toga, zato što su takva udruženja u prvom periodu svog postojanja napisala dobre projekte, pa ih je posle grad i bez čitanja finansirao. Treba sagledati i ostale organizacije i pripadnike nacionalnih manjina. Ne govorim o BSC, odličnih organizacija ima i u Pančevu, Beogradu ili Novom Sadu. Ljudi neguju tradiciju, a slabo se to prepoznaje.

 

Problem je, dakle, nerazumevanje planova i ideja i nepodržavanje projekata kojima BSC konkuriše kod Grada i Republike?

Naravno. Ako se takav odnos prema BSC nastavi, da nas ni grad, ni države Srbija i Bugarska ne prepoznaju, jasno je da nećemo moći da funkcionišemo. Bugari, kao nacionalna manjina u Vranju, primera radi, sok i kafu mogu da piju i u kafiću, ali nije to cilj. Naše udruženje hoće da nešto napravi i organizuje.

 

A kako funkcionišu ostale organizacije nacionalnih manjina u Srbiji? Spomenuli ste one iz Beograda, Pančeva ili Novog Sada kao primere dobre prakse, čije su aktivnosti i delovanje i te kako u funkciji javnog interesa.

Zadržaću se na organizacijama bugarske manjine koje funkcionišu totalno odvojeno, svaka za sebe, što je pogrešno. Ako nevladine organizacije treba da zastupaju javne interese, onda one ne mogu da rade individualno, pogotovo kad se radi o manjinskim organizacijama. Treba da se napravi koncept zajedničkih ideja za pitanja koja su od značaja za bugarsku nacionalnu manjinu, na stranu što će svaka ponaosob realizovati svoje projekte. Svaka organizacija doživljava drugu kao konkurenciju, što ne valja, ali sa druge strane je očekivano i normalno jer svako hoće kolač samo za sebe, niko ne bi da ga deli.

 

Izjavili ste da će u fokusu interesovanja BSC-a u 2019. biti deca i briga o deci. Imate li u planu konkretne aktivnosti?

Krajem 2018. godine, kada smo pravili plan za tekuću, razmatrali smo aktivnosti orijentisane prema deci. Počeli smo da sarađujemo sa humanitarnom organizacijom "Životna pomoć" i gospodjom Ljubinkom Bubom Milovanović, te u dogovoru rešili da organizujemo zajedničku akciju. Odlučili smo da socijalno ugroženoj deci iz Vranja i Bosilegrada podelimo paketiće u vidu zimske garderobe – kape, jakne, šalove – i dogovorili se sa gospođom Bubom da za socijalno ugroženu decu iz Vranja – ne samo bugarske nacionalnosti, već i srpske – bude odvojeno 40 paketića i isto toliko za decu iz Bosilegrada i okolnih sela. Kada sam sa koleginicom iz udruženja posetio Bosilegrad, videli smo totalnu razliku u socijalnom statusu dece iz ova dva grada. U selima u okolini Bosilegrada je, bukvalno, beda.

 

"TAKO BLIZU, A TAKO DALEKO"

Rekli ste da je dokumentarni film "Čuvari kulturnog blaga", koji je premijerno prikazivanje imao krajem prošle godine u Vranju, "posebno bitan u kulturološkom smislu". Zbog čega?

Imam lični utisak da Bugari više vode računa o kulturi i zaštiti nacionalnog identiteta od Srba. Ovde u Vranju imamo Beli most koji je išaran grafitima, ružno izgleda. Isti je slučaj sa Mačkinom česmom. Mislim da smo taj deo, baš zbog neuglednosti i bruke, izbacili iz filma. Niko o tome ne vodi računa. Film je rađen u sklopu projekta iz kulture "Tako blizu, a tako daleko". Namerno smo dali taj naziv, jer se Bugari i Srbi nedovoljno poznaju, toliko smo blizu, imamo i pogranične gradove kao što su Ćustendil, Pernik ili Montana, a ne poznajemo se i ne sarađujemo dovoljno. Ne samo na polju kulture, već i na ekonomskom i polju zdravstva ili turizma. Sličnosti dveju kultura, pogotovo na polju gastronomije, su više nego primetna. Kad vidim samo bugarska nacionalna jela, poput sarmi i punjenih paprika, pomislim da sam u Vranju.

Kako je tekao proces snimanja i realizacije ovog dokumentarnog filma?

Mi smo imali malo problema oko angažovanja ljudi u Ćustendilu, jer svi traže da im se plati, što je normalno, a mi nismo imali dovoljno novca. U susret nam je izašla studentkinja bugarskog jezika u Beogradu Aleksandra Ristić, koja nam se javila nakon što se informisala na Fejsbuku. Nismo mogli ni opremu da prenesemo preko granice. U Bugarskoj nismo imali dron, vidi se i taj propust. Završili smo, na kraju krajeva, a uzmemo li u obzir sredstva kojima smo raspolagali, film je ispao fenomenalan. Sami smo se snalazili za lokacije, našli smo najzanimljivije u vodiču Ćustendila, ali smo gledali da se poklope sa onim u Vranju, da su koliko-toliko slične; recimo, snimali smo u Vranju na Pržaru, a u Ćustendilu na brdu Hisarlk. Primetio sam da lokacije u Vranju nisu pristupačne. Nismo mogli da snimimo Hamam, jer je korov srastao sa objektom, vrata su bila polomljena i nije bilo prilaza unutra. Mogli smo da snimamo samo kroz ogradu. I krov. U Ćustendilu su ti kulturni lokaliteti pristupačniji i uređeniji, iako je grad u izumiranju, ljudi se masovno sele, ali je uređen za posetioce.

 

Kako su Bugari prihvatili "Čuvare kulturnog blaga"?

Priznajem da nismo bili naročito aktivni sa uspostavljanjem saradnje sa Bugarima povodom filma. Nisam se video sa predsednikom opštine Ćustendil, međutim razgovarao sam sa novinarkom koja tamo radi, sa kojom smo dogovorili da film bude prikazan i u ovom gradu. Zadovoljan sam odzivom ljudi u Vranju, na premijeri filma bila je puna sala Američkog kutka. Bio je prisutan i konzul Bugarske u Nišu Nikolaj Kolev. On je pogledao film i preporučio generalnom konzulu Sugarevu da film bude prikazan na festivalu "Dani bugarskog filma u Nišu". Nisam ni sumnjao da će generalni konzul prihvatiti taj predlog. Za sada nas oni apsolutno podržavaju u svim našim aktivnostima, ne samo Generalni konuzulat, nego i Ambasada Bugarske. To dokazuje i poseta ambasadora, koji je bio gost na otvaranju prostorija BSC-a, ali i na obeležavanju Dana grada Vranja u Domu vojske, 31. januara. Konzulat podržava sve naše ideje koje realizujemo, a i sami potenciraju da su projekti više okrenuti evropskim vrednostima, multietničnosti i multikulturalnosti. Posebno im je interesantno što su u rad udruženja uključeni uglavnom mladi ljudi.

 

Pomenuli ste da je početkom marta film "Čuvari kulturnog blaga" prikazan na festivalu "Dani bugarskog filma u Nišu". Koliko je to značajno priznanje za BSC?

To je tradicionalna manifestacija koja se održava svake godine, u saradnji Kulturnog centra u Nišu i bugarskog Konzulata u Nišu. Konzul Nikolaj Kolev, koji je bio na premijeri filma u Vranju, predložio je generalnom konzulu Edvinu Sugarevu da na toj svečanosti bude prikazan i naš film. Gosti su uglavnom bili ljudi iz Niša, predstavnici drugih organizacija bugarske manjine. Moram da naglasim da naš film nije visokobudžetni, ali je zadovoljavajućeg kvaliteta s obzirom na sredstva kojima smo raspolagali.

 

BSC je prisustvovao obeležavanju 140 godina diplomatskih odnosa Srbije i Bugarske. U tom kontekstu, možete li da uporedite odnose dva naroda sada i – da ne idemo toliko daleko – pre 10 ili 20 godina?

Ako bih upoređivao stanje u društvu godinama unazad, morali bismo da govorimo o istoriji, međutim nesumnjivo da odnosi Bugarske i Srbije idu uzlaznom putanjom, o čemu svedoči i odlikovanje premijera Bugarske Bojka Borisova ordenom od strane predsednika Vučića. Ako se vratimo unazad, znamo da su odnosi dva naroda bili promenljivi. Bilo je i dobrih stvari, kao kada smo bili jedinstveni u borbi protiv Turaka. Posle toga dogodile su se neke druge stvari, više političke. Rekao bih da je poenta što se građani slabo slušaju. Tu su i viši interesi obe zemlje koji se nameću građanima. Oni generalno više znaju o nama, nego mi o njima, to je sigurno.

 

ANTIKORUPCIJSKO TELO O KORUPCIJI

Kako komentarišete najavu da bi najkasnije do sredine 2019. godine Lokalni antikorupcijski forum (LAF) trebalo da bude formiran? Kako vidite uopšte taj kompletan process i da li je LAF potreban Vranju?

Delimično sam upoznat sa tim, video sam objave u medijima, pročitao i neka dokumenta sa sajta grada koja se tiču LAF-a. Imao sam i vremena da se ponovo prijavim kao kandidat. Ali nisam hteo, možda bi mi ponovo našli neku zamerku. Nisam hteo iz nekoliko razloga. Prvo, nemam više pozitivno mišljenje o tome, ne nadam se ikakvom pomaku. Ako i bude formiran, ne verujem da će to biti nešto drugačije od onoga što je bilo zamišljeno u prvom pokušaju formiranja LAF.

 

Vi ste bili kandidat za članstvo u LAF, ali su vas diskvalifikovali. Šta se desilo na tom sastanku?

Ja sam posle diskvalifikacije pisao prigovore i Skupštini i Gradskom veću. Kad smo otišli na taj intervju, komisija je bila već formirana i bilo je jasno koga će izabrati. Neki kandidati su došli sa rukama u džepovima, da vide ljudi o čemu se radi, nisu se nadali ničemu. Zato nijedan prigovor nije bio posle tog skupa i intervjua, osim mog i Ivane Stošić. Naime, odgovarao sam na pitanja i rekao da kada jedna partija ima većinu u parlamentu, normalno je da su tu veće šanse za pojavu korupcije. To je logično. Nisam spomenuo niti jednu partiju, niti sam na neku aludirao. Koliko se sećam, bilo je pitanje gde se i usled čega može javiti korupcija, kako preventivno delovati i slično, ja sam rekao šta sam imao, nijednog trenutka ne pominjujući određenu političku partiju. I javlja se Branislav Popović, pita on mene da li ja hoću da kažem da u rukovodstvu SNS-a postoji korupcija. I meni dozlogrdi, pa sam mu odgovorio, upotrebivši samo termin "partija". To je sve. Onda sam mu rekao da on hoće da umeša politiku, a kako je ovo antikorupcijsko telo, ono mora biti potpuno apolitično. Rekao sam Popoviću da onda on ne bi ni smeo da sedi u komisiji. I onda je nastao haos. Još zanimljivija situacija: jedan kandidat se izlanuo i sam mi rekao da je bio većnik u Vranjskoj Banji. Izađe lista kandidata i ovaj što mi se hvalio da je većnik – bio je na toj listi. Ne budem lenj, na internetu nađem tekst kada je taj mladić imenovan na funkciju. Odštampam to i priložim uz prigovor Gradskom veću i Skupštini. Bila je, takođe, na prvom mestu izabrana žena koja je tad bila radno angažovana u tužilaštvu. To je čist sukob interesa. Biro za društvena istraživanja (BIRODI), koji je kontrolisao celu proceduru formiranja LAF-a i sam izveštaj, naveo je da su uočene nepravilnosti i da izveštaj iz Vranja nije bio povoljan. Sama predsednica komisije Danijela Zdravković je rekla da su postojale nepravilnosti i kod odlučivanja.

 

OLAKŠICE ZA DOBIJANJE BUGARSKOG DRŽAVLJANSTVA

 

KTJS: Od ove godine, tačnije 2. januara, kad je na snagu stupio novi propis, olakšana je procedura za dobijanje bugarskog državljanstva. O kom se propisu radi i kakva sada je procedura za dobijanje bugarskog državljanstva?

 

ANAČKOV: Postoji nekoliko načina za dobijanje bugarskog pasoša. Jedan od je na osnovu porekla, koji je najzastupljeniji, pogotovu u našem okruženju i pograničnim delovima Srbije – Bosilegradu i Dimitrovgradu – jer se zna da je preko 90 procenata stanovništva u tim opštinama bugarskog porekla. Oni to pravo koriste i lako dokazuju svoje poreklo, na osnovu Uverenja o nacionalnosti koje izdaje svaka opština. Taj dokument se prevodi kod ovlašćenog prevodioca koji ima deponovan potpis u Ambasadi ili konzulatu Bugarske, ne može kod sudskih tumača. Drugi način za dobijanje državljanstva je da se neko javi kao investitor i u Bugarsku unese veliki kapital. Međutim, čujem da se Evropska unija (EU) buni protiv toga. U tom bi slučaju bilo ko mogao da uloži veći novac, što je besmisleno, a znamo ko barata velikim kapitalom. Zatim se prilažu sva dokumenta – preveden i legalizovan izvod iz matične knjige rođenih osobe koja aplicira za državljanstvo, i isti takav dokument nekog njenog pretka: babe, dede, oca ili majke, na osnovu koje se dobija državljanstvo. I dokaz o poreklu na kome mora da piše "nacionalnost: Bugarin". Za drugu fazu dobijanja državljanstva je olakšana procedura. Kada se dobije potvrda o poreklu, ranije je moralo da se ide direktno u Sofiju, predate dokumentaciju i zakažete termin za intervju. Sad se preko Ministarstva pravde elektronski zakazuje termin za predaju dokumentacije i odmah se obavlja razgovor. To bi trebalo da ubrza proces dobijanja pasoša. A trenutno se čeka dugo, samo za potvrdu o poreklu oko godinu dana, cela procedura traje oko tri godine, da dobijete pasoš i ličnu kartu.

 

KTJS: Imate li podatak koliko Vranjanaca poseduje bugarski pasoš, a koliko ih je apliciralo pa je trenutno "na čekanju"? Prema vašem mišljenju, zbog čega ima onih koji, kako ste jednom prilikom izjavili, posedovanje bugarskog državljanstva "vešto kriju"?

 

ANAČKOV: Ovde ima mnogo ljudi koji imaju bugarsko državljanstvo, a ne žele to da kažu, lično poznajem neke ljude, a znam ih i iz priča. Pasoš poseduju i oni od kojih se najmanje nadamo. Recimo, majka je bugarskog porekla, otac Srbin, a sa prezimenom koje zvuči "srpski" nisu "sumnjivi". Postoje ljudi koji se plaše da kažu da imaju bugarsko državljanstvo, boje se osude društva, a deluje mi da je strah motivisan i događajima iz prošlosti, čni mi se potpuno neosnovano. Ja nemam bojazan da se izjasnim da imam bugarski pasoš, imam pravo da ga imam kao pripadnik bugarske nacionalne manjine.

 

KTJS: Da li je pomama Vranjanaca za dobijanje bugarskog pasoša posledica njihove želje da se u Bugarskoj zaposle i zadrže duže vreme, ili im je možda ta država samo usputna stanica ka zemljama Zapadne Evrope?

 

ANAČKOV: Poput Srbije, i Bugarska se suočava sa nedostatkom kadrova upravo zato što, kao članica EU, njeni stanovnici imaju pravo da rade u svim zemljama članicama. Veliki broj Bugara je otišao u Nemačku, Austriju i slične zemlje. Bugarski premijer Borisov, u razgovoru sa novinarkom Mirom Adanjom-Polak pre godinu ili dve, rekao je, parafraziram, da je za Bugarsku Srbija za vreme Jugoslavije bila Zapad, jer su Bugari jedino u Srbiji mogli da popiju koka-kolu. Srbi su u Bugarsku dolazili "zapadnim" kolima, rekao je tada Borisov. Međutim, raspad Jugoslavije doveo je do toga da se uloge promene na nivou ekonomskog razvitka i društvenog proizvoda po glavi stanovnika i drugim makroekonomskim pitanjima. Bugari su zadovoljni platama, ali su im niske penzije, tek do 150 evra. Ne bih želeo da od Bugarske pravim Zapad, ali postoje predrasude. Ne poznajemo se dovoljno, stavili smo čelični zid, a u međuvremenu se Bugarska dosta razvila.

 

 

Ovaj tekst urađen je uz podršku Olof Palme International Center. Stavovi izneti u ovom tekstu ne moraju nužno odražavati stavove Olof Palme International Center.

Izvor: KTJS

Pročitano 331 puta